Пријатељство је једна од најбитнијих ствари на свету. Важно је да
чувамо пријатеља и да се дружимо са њим. Пријатељ је нешто попут брата,
твоје десно крило, рука која те штити, скривено место за тајну и шифра
за срећно детињство.
Моја најбоља другарица је Јована. Она је веомка посебна. Има дугу
свилену браон косу, очи плаве као море, које сијају попут бисера кад је
срећна, а тада јој је и осмех као звезда на небу. Од почетка су нас
привлачиле исте ствари. Скоро сваког дана смо биле заједно.
Зашто ми је баш она најбоља другарица? Зато што је искрена, зато што
уме да ме насмеје кад год сам тужна, зато што уме да ми се супротстави и
каже своје мишљење. Тако је било и тог дана. Наизглед један сасвим
обичан одмор. Јована и ја се смејемо држећи телефоне док остали галаме,
играју се бучно у учионици и гласно коментаришу. Један од дечака је
почео стално да добацује нешто везано за моје разочарање: добила сам,
иако сам учила и очекивала више, ипак лошу оцену. Јована је таман успела
да ме насмеје, а они су ми вратили тај осећај стављајући со на већ
отворену рану. Знам да нису намерно и да је то за њих била шала и
безазлено задиркивање, али ја сам опет почела да плачем. Тада је Јована,
као прави херој, устала, мушки лупила шаком о сто и викнула! Све је то
кратко трајало, али је њих натерало да се извине. Затим је мене одвукла у
тоалет, смирила ме и скренула пажњу да не показујем своје слабости пред
другима. У тренуцима туге, бола, радости увек је ту, поред мене, да ме
утеши и да да наду да ће све проћи. Надам се да се наше пријатељство
неће променити када свако оде својим путем у средњу школу, јер бољу
другарицу нећу наћи.
Знам да би моје детињство било много другачије да није ње.
(izvor -- LINK)
Нема коментара:
Постави коментар